Ο ΜΗΤΡΟΠΟΛΙΤΗΣ Ρασκας-Πριζρενης ΑΡΤΕΜΙΟΣ
ΤΕΛΕΣΕ ΑΡΧΙΕΡΑΤΙΚΗ ΘΕΙΑ ΛΕΙΤΟΥΡΓΙΑ ΜΕ 14 ΙΕΡΕΙΣ
3 ΔΙΑΚΟΝΟΥΣ ΚΑΙ ΠΑΝΩ ΑΠΟ 1000 ΠΙΣΤΟΥΣ
ΑΥΤΗ, ΕΙΝΑΙ Η ΖΩΝΤΑΝΗ ΕΚΚΛΗΣΙΑ ΤΗΣ ΣΕΡΒΙΑΣ
«Πολλοί άνεμοι φυσούν για να σβήσουν την λαμπάδα της πίστεως από την ψυχή μας. Ο πιο επικίνδυνος άνεμος ονομάζεται Οικουμενισμός. Οι οικουμενισταί θέλουν να ενώσουν αυτό που δεν ενώνεται. Θέλουν να ενώσουν την αλήθεια με το ψέμα, το φως με το σκοτάδι, τον Θεό με τον διάβολο. Η Ορθοδοξία δεν μπορεί να ενωθεί με την αίρεση».
Θεοφιλέστατος Επίσκοπος Ράσκας-Πριζρένης του Κοσόβου και των Μετοχίων Αρτέμιος λειτούργησε σήμερα, Κυριακή, 28/11/2010, στον Ιερό Ναό του Αγίου Ιωάννη του Προδρόμου στο χωριό Ljuljaci Sumadija που βρίσκεται έξω απο το Βελιγραδι.
Η είδηση ότι θα λειτουργήσει ο Μητροπολίτης στον ιερό ναό του Αγίου Ιωάννου του Προδρόμου είχε ανακοινωθεί γι’ αυτό κατέκλυσαν το ναό πλήθος πιστών από όλη την Σερβία και από το Κόσοβο. Πάνω από 1000 πιστοί παραβρέθηκαν στην Θεία Λειτουργία. Και δεν ήταν μικρός ο αριθμός των πιστών που ήρθε από την Μητροπολίτη του Ράσκας-Πριζρένης, που βρίσκεται υπό κατάληψη, από τον μοιχεπιβάτη Θεοδόσιο.
Η Θεία Λειτουργία θύμιζε τους πρώτους χριστιανικούς αιώνας που ήταν η Εκκλησία υπό διωγμό και ήταν οι πιστοί ενωμένοι με μία καρδιά και μια ψυχή.
Ο Μητροπολίτης Αρτέμιος τους μίλησε για το μεγαλείο της Ορθοδοξίας και είπε· Είμαστε σήμερα συγκεντρωμένοι εδώ με μια ψυχή και μια καρδιά για την Ορθόδοξη Πίστη μας. Δεν υπάρχει άλλη θρησκεία στον κόσμο που μπορεί να μας σώσει και να μας οδηγήσει στον Ένα και Αληθινό Θεό. Η Ορθοδοξία είναι καθαρή και αμόλυντη και ο άγιος Νικόλαος προειδοποίησε τον Σερβικό λαό να φυλάγει την Ορθόδοξη πίστη του, γιατί θα πνεύσει μεγάλος άνεμος απιστίας και αιρέσεων και θα προσπαθήσουν να σβήσουν την λυχνία της πίστεως, όμως εμείς είμαστε υποχρεωμένοι να την διατηρήσουμε αναμμένη.
Πολλοί άνεμοι φυσούν για να σβήσουν την λαμπάδα της πίστεως από την ψυχή μας. Ο πιο επικίνδυνος άνεμος ονομάζεται Οικουμενισμός. Οι οικουμενισταί θέλουν να ενώσουν αυτό που δεν ενώνεται. Θέλουν να ενώσουν την αλήθεια με το ψέμα, το φως με το σκοτάδι, τον Θεό με τον διάβολο. Η Ορθοδοξία δεν μπορεί να ενωθεί με την αίρεση.
Θέλουν να ρίξουμε νερό στο κρασί μας, θέλουν να νοθέψουμε την Ορθόδοξη πίστη μας, αλλά εμείς δεν πρέπει να το επιτρέψουμε. Ο πιστός λαός είναι φύλακας της Ορθοδόξου πίστεως. Ο άγιος Μάρκος ο Ευγενικός αγωνίστηκε και δεν επέτρεψε να γίνει η ένωση στην Φλωρεντία. Η αλήθεια κερδίζει πάντα. Ίσως προσωρινά να θάβεται, αλλά πάντα ανασταίνεται. Μια παροιμία λέει· Την αλήθεια όσο βαθιά στο έδαφος και εάν την θάψουν θα αναστηθεί φωτεινότερη.
Εμείς που καλούμαστε να φυλάξουμε την πίστη μας, ας μην υποκύψουμε. Να μη φοβόμαστε τίποτε, γιατί ο Θεός είναι μαζί μας και η χάρη του Αγίου Πνεύματος θα μας δυναμώνει…
Εμείς δεν καταριόμαστε κανέναν, αλλά όσοι προσπαθούν να καταστρέψουν την Ορθόδοξη πίστη έχουν την κατάρα των Αγίων Πατέρων….
ΣΤΗΝ ΤΡΑΠΕΖΑ
Μετά την Θ. Λειτουργία οι πιστοί συγκεντρώθηκαν στην τεράστια τραπεζαρία, που αποδείχθηκε μικρή για να χωρέσει το πλήθος των πιστών.
Και εκτός από την φυσική τροφή οι πιστοί απήλαυσαν και την πνευματική τροφή. Μεγάλη χαρά τους έδωσαν τα πνευματικά λόγια του επισκόπου Αρτεμίου, που αποτελούσαν σήμα προσευχής για την Εκκλησία.
Έψαλαν οι πιστοί ύμνους στο Θεό. Τραγούδησαν ένα ύμνο αφιερωμένο στον άγιο νεομάρτυρα του Κοσσυφοπεδίου Χαρίτων. Τραγούδησαν και εθνικούς ύμνους από το Κόσοβο.
Τέλος συμφώνησαν οι μοναχοί και πιστοί να έχουν ως νέο φρούριο της Ορθοδοξίας το μοναστήρι του Αγίου Ιωάννου του Προδρόμου.
Το κήρυγμα ολόκληρο το παραθέτουμε στα Σέρβικα..
Извештај са Св. Литургије у селу Љуљаци Штампај Е-пошта
Sunday, 28 November 2010
Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г.Г. Артемије, служио је данас, у недељу, 28/15. новембра, Свету Архијерејску Литургију у цркви Светог Јована Крститеља у селу Љуљаци, уз саслужење четрнаест свештеномонаха и три ђакона – сви прогнани из своје матичне Епархије. Поред бројног прогнаног монаштва из Епархије рашко-призренске у Светом Приносу учешћа је узело и преко хиљаду верника из свих крајева Србије. Не мали број верника пристигао је из Епархије рашко-призренске, што је додатно обрадовало пастира распете Епархије, присилно одвојеног од своје пастве.
На Светој Литургији једногласно је одговарао верни народ у коме, као у време првих хришћана, беше једно срце и једна душа (Уп. Д.Ап. 4, 32), која је сада слободно и радосно клицала Господу, ослобођена од свих опасности и замки гнусобе опустошења (читај екуменизма и глобализма) – ко чита да разуме (Уп. Мт. 24. 15).
У својој пастирској беседи владика је поред осталог рекао: „Данас нас је овде сабрала једна мисао – Вера наша Православна, чули смо ову дивну песму: „Вера наша, Вера славна, Вера наша Православна“. Нема друге вере којом се људи могу просвећивати и спасавати сем науке Господа Христа која је целосна, неповређена, неискварена, очувана у Цркви Светој Православној и то је та Вера наша Православна. Свети Владика Николај говорио је често и опомињао српски народ како треба да чувају Веру своју. Каже: „Србине, брате, дунули су зли ветрови да угасе кандило вере у души твојој. Један ветар зове се безверје, други кривоверје, трећи се зове маловерје.“ А ми смо дужни да кандило наше вере очувамо упаљено. И данас у наше време многи ветрови су дунули да угасе кандило вере у душама нашим. Најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам – настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, светлост и тама, Бог и ђаво – немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем и да правоверје остане оно што је било. Када сипамо воду у вино, то више није вино, то је онда, како кажу у Далмацији, беванда. Ми не смемо дозволити да у наше православно вино разни и непознати сипају своју ко зна какву воду“.
Нагласивши да је народ чувар праве и при томе напоменувши пример Светог Марко Ефеског и пропале Флорентинске уније Владика је додао: „Истина увек побеђује, макар привремено била затрпана и изгледало да је побеђена, она васкрсава. Једна пословица каже: „Истина што се дубље у земљу закопава, све сјајнија васкрсава“. Ми који смо позвани да чувао своју веру немојмо клонути, немојмо се уплашити ничега, јер где је права вера, ту је и Бог са нама и благодат Духа Светога… Ми се ни од кога не одвајамо, ми никога не проклињемо, ми никога не осуђујемо. Али констатујемо: они који кваре Веру Православну сами себе искључују из Цркве Православне и сами себи призивају проклетство“ (беседу у целини можете наћи у прилогу).
Након Свете Литургије бројно манастирско братство, смештено у недовршеној задужбини блаженопочившег протојереја-ставрофора Томислава (Марковића), приредило је скромну трпезу љубави. Огромна трпезарија је била мала да прими све присутне. По обичају, поред телесне хране, народ се у тим тренуцима насладио и духовном храном – богомољачким песмама посвећеним Св. Новомученику Харитону црноречком, Св. Јустину Ћелијском, песмама о Косову. Посебан духовни ужитак донеле су пастирске речи Владике Артемија које су у ствари представљале печат данашњег молитвеног сабрања (и ова беседа се налази у прилогу).
На крају су монаштво и верни народ једнодушно отпевали многољетије Владици Артемију а затим су у миру, радосног духа, напустили нову тврђаву вере, сада већ манастир Светог Јована Крститеља – Богом дарованог за ове апокалиптичке дане.
(Пригодну репортажу из манастира Светог Јована Крститеља у Љуљацима такође можете погледати у прилогу. Фотографије са данашњег молитвеног сабрања у Љуљацима уредништво сајта ће поставити у наредним сатима)
Јеромонах Наум
Транскрипт беседе Владике Артемија на Литургији
Каква се то тајна, браћо и сестре, данас догађа у овој нашој пустињи? Откуда оволики народ данас овде? Шта га је привукло? Одакле су дошли? Шта желе овде? До пре неког времена овде никога није било и нико није долазио. Откуда данас овако предивно чудо Божије да се толики народ сабере? Одговор је у једној црквеној песми која каже: „Благодат Светога Духа данас нас сабра и сви узевши крст свој говоримо – Благословен који иде у Име Господње.“ Заиста, без Духа Светога, без благодати Божије, не би нас данас овде било.
Дух Свети је тај који је на Педесетницу надахнуо апостоле те су проговорили разним језицима и тада је поверовало пет хиљада људи на један дан. То је био рођендан Цркве. Ова црква овде, дивна, подигнута од многима вама познатог Протојереја Томислава Марковића, посвећена је рођењу Светог Јована Претече. Опет нека симболика, опет неко рађање, опет неки почетак. А данас Света Недеља, Васкрсење Христово. Сваке недеље ми славимо Васкрсење Христово, браћо и сестре. Не само на Ускрс, него сваке недеље. И први дан Божићног поста. И то је симболика, јер каже Господ да се зли дух демонски не може ничим истерати сем постом и молитвом. И зато ми данас ступајући на пут Свете Четрдесетнице, Светога Божићног поста, ми крећемо, у ствари, у један нови почетак, у препород својих душа, јер нема човека да живи а да не греши. Али постоји и лек од греха, постоји покајање, постоји труд, молитва, пост, љубав међусобна братска.
Ми се спремамо да дочекамо рођење Господа Христа. Када ми имамо неки важан догађај у нашем дому, када очекујемо долазак некога високога госта, шта ми радимо, пред нашу крсну славу или неки други важан догађај? Кречимо кућу, уређујемо, намештамо да буде уредна, чиста, да не би гост када дође на праг наше куће и види унутра неред и нечистоту, да се не би са прага вратио, а ми остали у срамоти. Тако и ми, браћо и сестре, треба да примимо у душе наше, у срца наша Богомладенца Христа. Данас смо кренули Њему у сусрет. За четрдесет дана славићемо славно Рођење Његово. Треба да га примимо у себе. За време овога поста треба да душу своју очистимо од сваке прљавштине греха и нечистоте, од страсти наших, од мржње, од клевете, од рђавих дела, рђавих мисли. Како? Постом и молитвом и Светом Тајном Покајања и Исповести. Нема другог начина да душу своју припремимо за Царство Небеско, ради чега је Господ и дошао и родио се на земљи и живео са људима, учио људе и страдао од људи, ради нас и ради нашега спасења.
Данас нас је овде сабрала једна мисао – Вера наша Православна, чули смо ову дивну песму: „Вера наша, Вера славна, Вера наша Православна“. Нема друге вере којом се људи могу просвећивати и спасавати сем науке Господа Христа која је целосна, неповређена, неискварена, очувана у Цркви Светој Православној и то је та Вера наша Православна. Свети Владика Николај говорио је често и опомињао српски народ како треба да чувају Веру своју. Каже: „Србине, брате, дунули су зли ветрови да угасе кандило вере у души твојој. Један ветар зове се безверје, други кривоверје, трећи се зове маловерје.“ А ми смо дужни да кандило наше вере очувамо упаљено. И данас у наше време многи ветрови су дунули да угасе кандило вере у душама нашим. Најопаснији ветар јесте такозвани екуменизам – настојање да се сједини оно што се не може сјединити. Истина и лаж, светлост и тама, Бог и ђаво – немају ништа заједничко. Не може се кривоверје сјединити са правоверјем и да правоверје остане оно што је било. Када сипамо воду у вино, то више није вино, то је онда, како кажу у Далмацији, беванда. Ми не смемо дозволити да у наше православно вино разни и непознати сипају своју ко зна какву воду.
Будимо чувари вере наше православне јер, рекли су источни патријарси у својој посланици, да је народ чувар праве вере. Код нас, кажу они у својој посланици, не могу ни патријарси, ни владике, нико не може нешто ново унети у нашу веру, јер је народ чувар праве вере. И то се у историји Цркве за две хиљаде година много пута показало и потврдило. Најпознатији пример је Свети Марко Ефески. Када су били на сабору у Флоренти, тамо да се склопи унија између православих и римокатолика, он је био и остао тада једини борац који је није прихватао и та унија је пропала, није успела. Зато што је истина победила. Истина увек побеђује, макар привремено била затрпана и изгледало да је побеђена, она васкрсава. Једна пословица каже: „Истина што се дубље у земљу закопава, све сјајнија васкрсава. “Ми који смо позвани да чувао своју веру немојмо клонути, немојмо се уплашити ничега, јер где је права вера, ту је и Бог са нама и благодат Духа Светога.
Нека би дао Бог, браћо и сестре, да очувамо оно што нам је предано од Светих Апостола, преко Светих Отаца и Васељенских Сабора. Ми остајемо у јединству са њима, ми се ни од кога не одвајамо, ми никога не проклињемо, ми никога не осуђујемо. Али констатујемо: они који кваре Веру Православну сами себе искључују из Цркве Православне и сами себи призивају проклетство.
Нека би Бог дао да цео наш православни српски народ буде и остане народ Светога Саве, народ Светог Кнеза Лазара, народ Светог Владике Николаја, народ Преподобног Оца Јустина Ћелијског и осталих Светитеља, Мученика и Новомученика из рода нашега, да бисмо и ми када пођемо одавде, а једнога дана сви морамо поћи, да бисмо се нашли тамо где се и они налазе – у Царству Васкрслога Господа, да тамо са њима и са Свима Светима и ми славимо Оца и Сина и Светога Духа кроза све векове и сву вечност. Амин.
Транскрипт беседе Владике Артемија у гостопримници
Када је почео то да гради ја сам једном навратио да га видим и упитао сам га: „Оче Томо, чему оволика грађевина? Зашто то толико градиш? Коме то треба?“ Он каже: „Некоме ће требати.“ „Па ко ће ти ово напунити?“ Па каже: „Ти.“ Као да је пророчки говорио тада. И, ето, нити је он тада знао, нит сам ја тада знао, али Бог је, ето, тако учинио да заиста данас, браћо и сестре, наше монаштво које је принуђено било да напусти своје манастире на Косову и Метохији, ето нашло је кров над главом овде, у овој задужбни овде која је почета, није завршена. Господ га је позвао себи, Бог зна зашто је то тако. Вероватно да би нама остало нешто да радимо. Јер да је он све урадио, шта бисмо ми радили? Чиме би ми Царство Небеско задобили? Овако, он један део, ми други део. Они после нас, даће Бог да их буде, они ће то онда користити на славу Божију и на корист нашега народа.
Нека Господ награди оца Тому и његову супругу протиницу Милицу за сав њихов труд и љубав који су уложили у градњу овога објекта и њихову идеју да то послужи нашем народу. Њима Господ да дарује Царство Небеско, а нама снаге, трпљења и смирења да истрајемо на овоме путу Божијем којим смо кренули, на који нас је Господ позвао и упутио.
Хвала вам свима што сте дошли. Знам да нас има са разних страна и то је нешто што заиста охрабрује. То није никаква секта, то није никаква „парасинагога“ како нас називају, то је оно што смо били и до сада – Српска Светосавска Православна Црква и ништа друго. И до краја тако ћемо да останемо.
Нека би дао Бог снаге свима нама и мудрости да останемо у јединству са Светим Савом и нашим Светим Прецима који су вековима чували Веру Православну, предали је нама да је и ми очувамо и предамо нашим млађим покољењима, нашој деци и омладни, да би се тако испунио завет и аманет Светога Саве и Светога Кнеза Лазара: „Све за Христа – Христа ни за шта.“
Нека то буде наше правило у нашем животу.
Видео запис са Свете Литургије
ΑΠΟ ΑΥΓΟΥΣΤΙΝΟΣ ΚΑΝΤΙΩΤΗΣ
.jpg)
Δεν υπάρχουν σχόλια :
Δημοσίευση σχολίου